Jednog sunčanog dana, pas Džeki je krenuo u šetnju sa svojim vlasnikom, dečakom po imenu Lazar, kroz grad u koji su doputovali po prvi put. Džeki je bio srećan i uzbuđen dok su prolazili ulicama koje do tad nikad nije video. Sve mu je bilo interesantno, zabavno i novo.
Na ulicama je bilo mnogo ljudi, ali i pasa. Džekiju je bilo čudno to što su ti psi imali zakačen povodac, a on je oduvek šetao slobodno i nikad se nije odvajao od Lazara. Nikad mu nije padalo na pamet da se odvaja od svog najboljeg prijatelja i uvek ga je pratio u stopu.
Tog dana, dok su šetali, Lazar je poželeo da odu u park koji je bio blizu hotela u kom su bili smešteni, a Džeki ga je pratio kao i svaki put do tada. Kada su ušli u park, zastali su jer nisu znali na koju bi stranu prvo pošli. Nikad do tada nisu videli tako veliki park i toliko dece na jednom mestu.
Svuda se čuo žamor vesele dece koja su se igrala, trčala i zabavljala u parku. Dečak i njegov pas su prvo krenuli u obilazak, a kada je Lazar primetio trambulinu, odmah je pošao i pridružio se deci koja su skakala po njoj.
Džeki je, kao i uvek, strpljivo čekao Lazara. Sedeo je pored i uživao gledajući decu koja su bila srećna. Nije ni primetio da mu prilaze dva psa sve dok mu se nisu sasvim približili. Iznenadio se jer su se i oni slobodno kretali, a bili su i prijateljski raspoloženi, baš kao i on.
Pozvali su ga na igru i Džeki je rado potrčao za njima. Na trenutak je zaboravio na Lazara i zaneo se igrom sa novim prijateljima. Bilo mu je lepo i uživao je istražujući tako veliki park.
U jednom momentu se setio Lazara i odmah je rešio da krene ka trambulini po kojoj je dečak skakao. Kada je stigao do nje, Lazar više nije bio tu. Zbunio se i uplašio. Nije bio svestan koliko vremena je prošlo od kad se razdvojio od svog najboljeg prijatelja.
Počeo je da ga traži i da njuška okolo, ali bezuspešno. Lazara nigde nije bilo. Rešio je da potraži svoje nove prijatelje, ali ni oni nisu mogli da mu pomognu jer nisu poznavali Lazara.
Bio je tako tužan, uplašen i nemoćan. Otišao je do jednog drveta i legao jer nije imao snage više ni da hoda.
Ni Lazar se nije bolje osećao. Plačući se vratio do hotela da bi zamolio roditelje da mu pomognu da nađe Džekija. Bio je tužan i zbunjen. Džeki se do tad nikad nije odvajao od njega pa dečaku nije bilo jasno zašto ga taj dan nije sačekao. Roditelji su rešili da pođu sa njim i potraže Džekija.
Satima su lutali i tražili svog izgubljenog psa. Zastajali su i pitali ljude da li su ga videli, ali bezuspešno.
Rešili su još jednom da pretraže park. Sunce je već počelo da zalazi, a oni su se sve više plašili da neće naći svog prijatelja. Hodali su, zagledali u svaki žbun i dozivali ga.
Džeki je i dalje spavao. Nije znao da li sanja ili zaista čuje glasove svojih najdražih. Ispravio je uši, oslušnuo, i kad je shvatio da su to zaista oni, skočio je i potrčao ka njima.
Ne zna se ko je bio srećniji kada su se sreli. Suze radosnice su lile dečaku sa lica. Grlio je i mazio svog psa.
Vratili su se srećni i umorni od avanture koja ih je zadesila. Džeki je znao da se nikad više neće odvajati od Lazara, ali mu je tek tad bilo jasno zašto psi u gradu hodaju na povocu.
Nije dozvoljeno preuzimanje celog ili delova teksta bez saglasnosti autora.
Autor: © Nataša Milivojević / Sva prava zadržana
Serbian 
English