PRIČA ZA DECU
U jednom mirnom naselju, u kući sa plavom kapijom, živeo je dečak po imenu Luka. Imao je šest godina i jednu veliku tajnu: bojao se pasa.
Nije važno da li je pas bio mali kao igračka ili veliki kao poni, Luka bi se sakrio iza mame čim bi neki pas prošao ulicom. Nije znao zašto ga je bilo strah, samo je osećao kako mu srce brzo lupa kad čuje lavež.
Jednog popodneva, mama je došla sa posla i rekla:
– Luka, upoznaćeš jednog posebnog psa. Zove se Max i dolazi kod bake na čuvanje. Baka ga je uzela iz azila, a mi ćemo joj pomagati da ga šeta.
Luka je osetio kako mu se stomak stegao kao čvor.
– Ali… ja ne mogu, mama. Ja… ne volim pse.
Mama ga je nežno pogledala.
– Ne moraš odmah ništa. Samo da ga vidiš. Max je poseban.
Sutradan je Max stigao. Bio je srednje veličine, bele dlake s crnim mrljama oko očiju, kao da nosi naočare. I nije lajao. Samo je sedeo i gledao Luku – tihim, strpljivim očima.
Nekoliko dana, Luka ga je samo posmatrao iz daljine. Max je bio miran. Nije skakao, nije trčao ka njemu. Samo bi ležao pored bakine stolice i dremao.
A onda, jednog jutra, Luka je ušao u dvorište i seo na stepenik. Max je ustao, polako mu prišao i legao tik pored njega. Tako blizu da su im se ruka i šapa dodirnule.
Luka je zadrhtao, a Max se samo ušunjao bliže i uzdahnuo. Nije se pomerio.
– Da li hoćeš da ti pomazim uvo? – šapnuo je Luka posle nekoliko trenutaka.
Max je pomerio rep.
Luka je pružio ruku, a srce mu je tuklo kao bubanj. Lagano je pomazio psa po uvetu. Bilo je toplo. Meko. I odjednom – ništa strašno se nije dogodilo.
Od tog dana, Luka je svaki dan sedeo s Maxom. Pričao mu je priče, davao mu poslastice i čak učio komande: „Sedi“, „Daj šapu“, „Lezi“. Max je sve znao.
– Kako zna sve to? – pitao je Luka baku.
– Možda zato što je neko ranije brinuo o njemu – odgovori baka.
Posle nekoliko nedelja, Luka je šetao Maxa sam, držeći povodac čvrsto ali bez straha.
– Znaš, Max – rekao mu je dečak jednog dana – sada više ne govorim da ne volim pse. Sad govorim da imam najboljeg prijatelja koji ima rep.
Max je mahnuo repom i pogledao ga onim svojim tihim, strpljivim očima.
Kao da kaže: „Znao sam da ćeš moći.“
Poruka priče: Strahovi se mogu pobediti uz nežnost, strpljenje i pravog prijatelja. Psi nisu strašni ako ih upoznamo na pravi način. Oni nas mogu naučiti kako da budemo hrabri – baš kao što je Max naučio Luku.
Nije dozvoljeno preuzimanje celog ili delova teksta bez saglasnosti autora.
Autor: © Nataša Miranović / Sva prava zadržana
Serbian 
English