Početkom leta roditelji su rešili da pošalju decu kod bake i deke na selo. Mislili su da će deci biti mnogo bolje u prirodi nego u gradu tokom vrelih letnjih dana. Međutim, njihova deca, Mila i Aleksa nisu bili srećni zbog te odluke. Voleli su baku i deku, ali im je bilo strašno što prvi put moraju da se odvoje od roditelja. Mislili su da će im na selu biti dosadno bez mame i tate, bez drugova na koje su navikli, bez omiljenih igračaka, a znali su i da u tom selu nema ni interneta, a ni kablovske televizije pa su na sve moguće načine pokušavali da ubede roditelje da ih ne ostavljaju same kod bake i deke, ali roditelji nisu poklekli ni molbama ni suzama svoje dece već su bili odlučni u svojoj nameri.
Po dolasku u selo deci je bilo čudno što bakin i dekin pas, Lajka, nije došla da ih pozdravi, a još čudnije je što je nisu ni čuli. Nazvali su je Lajka jer je stalno lajala (i kada je srećna i kad je uplašena i kad neko dolazi). Rešili su da krenu u potragu za njom. Išli su oko kuće, tražili je u svakom kutku, dozivali je, ali se ona nije javljala.
U jednom momentu, Aleksi se učinilo da čuje nešto u šupi pa je pozvao Milu da zajedno pogledaju. Kada su ušli unutra zatekli su Lajku u ograđenom prostoru sa nekoliko malih pasa. Stajali su i začuđeno gledali, jer prvi put vide tako male štence, a nisu ni znali da je Lajka postala majka.
Iako psi nikome ne dopuštaju da prilazi njihovim bebama, Lajka je osećala da im Mila i Aleksa neće nauditi, pa je radosno dotrčala do dece. Mahala je repićem i skakutala dok su je deca mazila. Vratila se u boks i na svoj način je upoznala štence sa decom. Njuškom je gurala jedno po jedno štene ispred sebe i smireno čekala da im deca priđu.
Dečak i devojčica su krenuli ka malim štencima ali nisu znali koje će pre da pomaze jer su svi skakutali i radosno mahali repićima. Seli su na pod i uzbuđeno posmatrali nesigurne i slatke mališane kako skakuću, padaju, prevrću se i ustaju. Tepali su im i mazili ih sve dok nije došlo vreme da jedu. Nisu čuli da ih je majka pozvala, ali svako štene je kao po komandi krenulo ka Lajki. Deca su izašla puna utisaka i nekog čudnog uzbuđenja koje do tad nisu osetili. Nisu želeli da se razdvajaju od štenaca, ali su znali da moraju da ih ostave dok jedu i spavaju. Svaki drugi minut je bio rezervisan za zajedničku igru.
Kada su štenci dovoljno porasli da mogu da izađu napolje i druga deca iz sela su počela da dolaze u njihovo dvorište i da se igraju sa njima. Uživanju nije bilo kraja. Po čitav dan su trčali, jurili se, smejali i zabavljali na čistom vazduhu. Male, žive ,,igračke“ nisu mogle da im dosade. Svaki dan im je bio drugačiji iako se družina nije menjala.
Pored igre i zabave deca su spontano preuzela brigu o štencima. Redovno su ih hranili, sipali im vodu i pazili da se mališani ne povrede. Pokazali su se i kao odlični učitelji jer su naučili štence mnogim komandama i trikovima.
Kučići su zaslužni za mnoga prijateljstva koja su u selu stekli Mila i Aleksa, a i za nezaboravan letnji odmor.
Kada je došao dan povratka u grad sva deca iz sela i kuce su bili tu da isprate brata i sestru i svi su se nadali da će se opet videti i družiti.
Nije dozvoljeno preuzimanje celog ili delova teksta bez saglasnosti autora.
Autor: © Nataša Milivojević / Sva prava zadržana
Serbian 
English