Kako je devojčica prestala da se plaši pasa
Anđela je bila omiljena devojčica u kraju u kom je živela. Sva deca iz okoline su volela da se druže sa njom jer je bila dobra, maštovita i nesebična. Deci, sa njom u društvu, nikada nije bilo dosadno pa su rado dolazili kod nje, ali i pozivali je na druženje u svoje kuće i dvorišta.
Međutim, Anđela je imala jedan problem. Nije smela da izlazi van svog dvorišta jer se mnogo plašila pasa. Kad god bi ugledala nekog psa osećala je kako joj u jednom trenutku strah obuzima celo telo. Njeno srce bi počelo jako da kuca, oči bi joj se napunile suzama, a i ostajala je bez daha. Nije znala zašto ih se plaši. Nikad je nijedan pas nije povredio pa čak ni zalajao na nju, ali je strah svejedno bio prisutan.
Znala je da svi njeni prijatelji imaju psa, a bilo je i onih koji su slobodno šetali ulicom, pa iz tog razloga nije želela da izlazi iz svog dvorišta ili da odlazi kod svojih drugova.
Jednog dana deca su došla na ideju da idu na obalu obližnje reke i da se tamo igraju. Anđela se, iako je toliko želela da bude u prirodi, protivila toj odluci, jer se plašila da će usput sresti nekog psa. Drugovi su je neumorno molili i na kraju ubedili da im se pridruži.
Kada su stigli na obalu primetili su da ima dosta kamenja na kom bi mogli da crtaju. Voleli su da jedni drugima poklanjaju svoje umetničke radove pa su se odmah zaputili da sakupe što više. Birali su samo kamenje neobičnih oblika.
Dok je Anđela sakupljala kamenčiće i zamišljala šta će na kom da nacrta, nije ni primetila da se spustila do same reke. U jednom momentu joj se noga okliznula i upala je u vodu. Počela je da vrišti i da doziva pomoć. Voda je bila hladna i duboka, a ona još uvek nije bila dobar plivač. Mahala je i rukama i nogama, ali nije uspevala da se održi na površini.
Drugovi su se uspaničili i nisu znali šta da rade. Nisu smeli da joj priđu jer su se plašili da će i oni upasti, a ni oni nisu znali da plivaju. Jedan dečak je otrčao nazad da bi pozvao pomoć, a ostali su stajali i zabezeknuto posmatrali Anđelu koja se borila da izađe iz reke.
U tom trenutku, na obalu je stigao veliki pas koji je čuo vrisak devojčice i odmah je dotrčao. Ni sekund nije razmišljao da li da pomogne nepoznatoj devojčici koja se bori da izađe iz reke. Skočio je u vodu i hrabro zaplivao ka Anđeli. Voda je bila brza i nosila ih je nizvodno, pa je morao da se pomuči da bi stigao do devojčice. Dok je plivao naišao je na granu koja je plutala po površini, pa je počeo i nju da gura u pravcu devojčice.
Kada je stigao do Anđele, ona je bila toliko umorna da više nije osećala ni hladnu vodu, a ni strah od psa. Instiktivno se uhvatila za drvo i prepustila psu da je vuče. Reks je čvrsto uhvatio granu zubima i plivao ka obali.
Uplašeni roditelji i ostali meštani su trčali ka njima i dozivali ih. Kada je pas dovukao izmorenu devojčicu do obale roditelji su im pomogli da izađu. Umorne, mokre i uplašene su izvukli na obalu. Stajali su i grlili se, a suze radosnice su se slivale niz lice.
Anđela je prišla Reksu i čvrsto ga zagrlila. I devojčica i pas su od tog momenta znali da je njihovo prijateljstvo neraskidivo i da će uvek biti tu jedno za drugo. Reka je odnela sav strah koji je Anđela imala od pasa i od tog dana nije se razdvajala od svog najboljeg prijatelja i čuvara.
Nije dozvoljeno preuzimanje celog ili delova teksta bez saglasnosti autora.
Autor: © Nataša Milivojević / Sva prava zadržana
Serbian 
English