Petogodišnji dečak Filip i njegov pas Bleki su nerazdvojni od njihovog prvog susreta. Toliko su se zavoleli da su čak i roditelji dečaka bili iznenađeni koliko su povezani. Bilo im je žao što se ranije nisu odlučili da svom sinu nabave psa kog je toliko želeo, ali zbog svojih obaveza nisu bili sigurni da li će moći da brinu o kućnom ljubimcu na adekvatan način, a Filip bio mali da bi preuzeo svu odgovornost za psa na sebe.
Bleki nije bio samo pas, on je postao ravnopravan član porodice i za kratko vreme je osvojio srca svih ukućana, a najviše Filipa. Neverovatno je kako su njih dvojica razumeli jedan drugog i u svakom momentu su znali ko šta želi i kome šta treba. Nisu morali da koriste reči kad su se pozivali na igru, šetnju ili odlazak na spavanje. Imali su svoje tajne znakove koje su razumeli samo oni.
Filip se mnogo promenio od Blekijevog dolaska. Postao je veseliji, razigraniji i društveniji, ali jednu lošu naviku nije želeo da promeni. Nije sakupljao svoje igračke. Ostavljao ih je i dalje na podu gde se najčešće sa njima igrao. Preko dana je i Bleki sa njim učestvovao u igri, a posebno je voleo kad mu Filip baca malu, zelenu lopticu, a on mu je veselo vraća. Blekiju nije smetalo da preskače preko razbacanih autića, vozića, figurica i kockica. Njih dvojica su se lepo zabavljali i snalazili u tom haosu.
Sve je lepo funkcionisalo do dana kada je Filip sa porodicom pošao na rođendan drugu iz vrtića, a Bleki je morao da ostane sam u kući. Bio je usamljen i zbunjen i nije znao šta da radi. Navikao je da bude sam dok je Filip u vrtiću, ali nije mu bilo jasno zašto su ga sada ostavili samog.
Blekija su tog dana baš mučili zubići i tražio je nešto što bi mogao da žvaće, a pošto je bio sam, nije mu bilo zabavno da gricka lopticu. Ona je bila omiljena igračka samo u Filipovom društvu. Na podu je našao kockicu koja mu je ublažila bol u ustima pa je počeo slatko da je gricka. U jednom momentu je osetio bol i grebanje u stomaku, a nikog nije bilo u blizini da mu pomogne. Bezuspešno je pokušavao da izbaci komad plastike. Bolovi su bili sve jači pa je Bleki morao da legne. Nije imao snage da se kreće. Ležao je i čekao…
Kada su se Filip i njegova porodica vratili, zatekli su čudan prizor. Nije im bilo jasno šta se dešava. Bleki nije radosno dotrčao do njih da ih pozdravi. Pozvali su ga, ali nije bilo odgovora. Tajac. Pogledali su se i brzo pošli u potragu po stanu. Našli su Blekija u Filipovoj sobi pored kreveta. Ležao je i nije mogao da se pomeri. Samo ih je tužno pogledao. Odmah im je bilo jasno da nešto nije u redu. Filip je prvi primetio polomljenu kockicu i pokazao je roditeljima koji su shvatili o čemu se radi. Brzo su uzeli psa i poneli ga na pregled kod veterinara. Filip je bez prestanka plakao i mazio svog psa. Molio se da njegov najbolji prijatelj ostane živ.
Veterinar je pregledao psa i shvatio da delić kockice Blekiju nije napravio veći problem pa je brzo uspeo da izvadi komadić plastike.
Srećni i zadovoljni su se vratili u stan. Bleki je i dalje bio izmoren i pospan, ali više nije imao bolove. Filip se odmah zaputio u svoju sobu i pokupio sve igračke sa poda. Složio ih je na sigurno mesto do kojih Bleki nije mogao da dođe.
Od tog dana dečak je stalno vodio računa da mu sve igračke, pa i najsitnija kockica budu na svom mestu. Roditelji su se zadovoljno smeškali. Pas je njihovog sina naučio nešto što oni nisu uspeli bez obzira koliko puta su ga opominjali. Shvatili su da je ljubav lek za sve probleme i da može da promeni sve ružne navike.
Filip i Bleki su nastavili da žive i rastu srećni i zadovoljni. Svako od njih je naučio sa čim i kad može da se igra, a Filip je naučio veliku lekciju o odgovornosti.
Nije dozvoljeno preuzimanje celog ili delova teksta bez saglasnosti autora.
Autor: © Nataša Milivojević / Sva prava zadržana
Serbian 
English
Poucno i dobro za znanje.Greske su uvek moguce.
Hvala