PRIČA ZA DECU O PSIMA
U malom gradu, živeo je šestogodišnji dečak po imenu Bojan koji je bio krupniji od većine svojih vršnjaka. Svima je delovao neustrašivo, iako je imao jedan veliki strah – plašio se mraka. Nije želeo da njegovi prijatelji za to saznaju pa nikom nije ni pričao o tome. Preko dana je bio hrabar i neustrašiv dečak koji je voleo da pomaže i štiti svoje prijatelje. Uživao je u igri i druženju sa svojim drugovima, a kada bi počeo da pada mrak, prvi je odlazio u svoju kuću trudeći se da drugi ne primete razlog zbog kog tako žurno odlazi. Međutim, ni u kući nije bio miran. Kada bi pošao na spavanje, nije smeo da ostane sam u sobi. Osećao je da mu srce ubrzano lupa i sve mu je izgledalo misteriozno i zastrašujuće u mraku. Čak je osećao neprijatnost i kada bi pogledao u svoje omiljene igračke koje su mu izgledale nekako jezivo. Njegovi roditelji su pokušavali na sve moguće načine da mu pomognu da se oslobodi tog straha, ali nije vredelo. U njegovoj sobi bi noćna lampa svetlela sve do jutra, a roditelji bi bili uz njega sve dok ne bi zaspao.
Jednog dana dok je išao ka kući primetio je da nešto šuška u obližnjem žbunu. Nije se uplašio, već naprotiv, radoznalo je počeo da istražuje šta šuška. Prvo je pomislio da je možda nekom pobegao zec, ali kada je pomerio grane žbuna, susreo se sa divnim, sjajnim, okruglim očima koje su gledale pravo u njega. Naišao je na psa sa gustom, sjajnom dlakom koji je počeo da skakuće i da maše repićem čim ga je ugledao. Iako se Bojan zbunio, nije mogao da sakrije radost jer je sreo tog psa. Raširio je ruke i, uz veseo osmeh, primio psa u zagrljaj. Spontano mu je dao ime Cezar još dok su zagrljeni stajali pored žbuna, a kada su stigli u dečakovu kuću, Bojan mu je namestio mesto za spavanje odmah pored njegovog kreveta.
Dani su prolazili, a dečak i pas su zajedno provodili vreme u igri i šetnji. Cezar je znao Bojanove navike i verno ga je pratio u stopu. Pas je mogao da razume skoro sve što mu je dečak pričao, a posebno je osećao dečakove emocije. Znao je kada je tužan, uplašen, srećan ili veseo.
Jednog dana, Bojan je poželeo da sa Cezarom istraži deo grada koji je bio udaljen od naselja u kom su živeli. Dečak se samouvereno zaputio ka nepoznatim ulicama ne obraćajući pažnju kuda sve prolazi. U jednom momentu je zapeo za neki kamen i nezgodno izvrnuo nogu. Osetio je jak bol koji mu je naterao suze na oči. Seo je na zemlju čekajući da ga bol popusti. Sedeo je i čekao, ali bol nije popuštao. Kada je pomislio da bi bilo dobro da se vrati kući, primetio je da je mrak već pao i sve mu je delovalo nepoznato i strašno. Nije znao ni kojim putem treba da idu. Počeo je još jače da plače. Cezar je stajao pored njega i gledao u njegove suzne oči pokušavajući da ga uteši. Rešio je da pomogne dečaku i svojim stavom mu je ponudio oslonac. Laganim koracima su krenuli ka njihovoj kući. Pas je vodio računa da dečaka ne zaboli noga, a njegov nepogrešiv njuh im je pomogao da najkraćim putem stignu do kuće. Bojan se pridržavao za svog psa i lagano hodao po mraku prvi put ne osećajući strah. Nije se plašio ničega.
Dečak je osećao bezgranično poverenje u svog psa, a i sam je bio iznenađen jer mu više mrak nije delovao misteriozno i zastrašujuće. Pred spavanje mu više nisu bili potrebni roditelji, a ni upaljena lampa. Bio je svestan da pored sebe ima najboljeg prijatelja koji je spreman da ga zaštiti i sačuva od svake opasnosti.
Kada je prevazišao svoj strah više nije imao potrebu da ga krije. Rešio je da pomogne i ostaloj deci i da im ispriča šta je sve preživljavao. Dok im je pričao uvek bi zagrlio svog psa ponosno pokazujući svima da je baš on zaslužan jer se više ne boji mraka.
It is not allowed to copy or use the whole or parts of the text without the author's permission.
Autor: © Nataša Miranović / Sva prava zadržana
English 
Serbian